Саопштење Игора Јарамаза на округлом столу са темом: Колективна права српског народа у Црној Гори у свијетлу резултата пописа из 2011. године, одржаног у Подгорици 4. и 5. августа 2011. године

Поштовани, ја сам Игор Јарамаз, аналитичар за политичка питања НВО Слободне мисли. Драго ми је да сам у прилици да први пут изнесем излагање пред Српским националним саветом, организацијом чије оснивање, као највишег тела персоналне аутономије српског народа, сам заговорао међу првима ако не и први 2007. године.

Најпре, почнимо од пописа 2011. и чињенице да је у марту ове године НВО Слободна мисао наручила истраживање Intelligence doo из Београда по коме је са 95% сигурности процењен проценат Срба на 34,27%. Сви доцнији незванични наводи до самог Монстатовог резултата су фигурирали око овог резултата аналитичког двојца Попеску-Премовић.

На основу мојих процена, помоћу демографских показатеља, наравно баш Монстатових, процењујем да је у периоду двомесечне прераде резултата пописа, избрисано између 5 и 11 хиљада Срба из укупне популације а око 20.000 је преведено у национално неопредељене. Тај период од 60 дана, потребан за њихову прву крађу у обради им је, да будем отворен, омогућила Нова српска демократија (или НОВА како је сами брендирају). Негде између саопштења Андрије Мандића 8.4.2011 да ће општинске пописне комисије као на пређашњем попису достављати резултате Монстату који ће их објавити до 15. маја и усхићене изјаве Горана Даниловића 12.4.2011 о постигнутом договору којим ће се резултати чекати до 15. јула су са Лукшићем договорили своју издају Срба. Тим сепаратним договором с ДПС-ом, за који их нико није овластио а понајмање српски народ, након што је пописано готово сва популација (јер се то објавља у првих десет дана након чега је склопљен овај дил у четири ока), омогућено је још једна победа црногорске националистичке и по политиколошким показатељима фашистичке или нацистичке политике, над Србима вођеним добро уходаном губитничком анти-стратегијом.

Уколико вучемо закључке из пописне издаје, а она је најпре издаја па тек онда превара и крађа, то је неопходност чишћења сопственог смећа из српског дворишта. Недопустиво је да српски народ пред телом црногорске политичке творевине заступају неспособне, покварене и уцењене личности које се једино могу похвалити тиме да је њима добро када је Србима лоше. Да ствар буде иронична, они заступају српски народ који на овим просторима једини баштини демократску и конституционалну традицију – како путем одлука Подгоричке скупштине 1918. и опште политичке историје српског народа и матичне државе Србије – тако и преко локалних личности као што су Андрија Радовић, Јован и Никола Ђоновић, Марко Даковић, Марко Радуловић, Тодор Божовић, војвода Шако Петровић-Његуш. Личности којe су билe не само интелектуална авангарда ових простора, не само борци за национално уједињење с матичном државом већ и за ограничење моћи апсолутистичког владара оличеног у Николи I за кога се може рећи да је био најлошији српски владар управо због односа према сопственим поданицима.

Али да се вратимо на битну лекцију ове најновије издаје. Уколико се слажемо да је то резултат непостојања политичке опције која би заштитила права и интересе српског народа на овим просторима онда немамо другог закључка до неопходности формирања политичког покрета чији ће заједнички именитељ и најосновнији деноминатор бити баш та насушна потреба изданих Срба.

Слободна мисао је по идеолошком опредељењу чврсто на либертаријанско-конзервативном гледишту међутим овакав Српски покрет нема прилику да се бави иједним другим питањем до остварења појединачних и колективних права српског народа унутар овог подручја па је тако неминовна сарадња Срба свих идеолошких опредељења. И то управо у покрету чије би деловање било ограничено и орочено искључиво на јасно дефинисанe циљевe.
За почетак, ако посматрамо политички систем унутар ког би се оперисало, долазимо до закључка да по среди није демократски поредак с обзиром да није задовољена основна дефиниција демократије као низа мирних смени власти. Смена власти је на овим просторима уназад 150 година било али готово никада мирних и никада узастопних ако изузмемо период 1918-1927. мада је то била сасвим друга држава и политички систем. Друго, парламентаризам по коме је Скупштина подређена Влади а не обрнуто, унутар ког не постоје представници народâ него доминантне већине и вечито надгласане мањине, није парламентаризам. Штавише како у тзв. Скупштини тако у свим органима јавне управе двоструком пропорцијом (од 85%) су заступљени Црногорци, да доминантна мада само релативна већина. По среди је ауторитарна етнократија са примесама апартхејда. Мада је смешно говорити о једном друштву с обзиром на постојање више недодирујућих на овим просторима (јер како Србин може бити сврстан у црногорско друштво ако је из њега изопштен у сваком погледу) оно доминантно те етнократије апартхејдског типа свакако има пост-тоталитарне карактеристике – свеопшту импрегнацију доминантне идеологије црногорског национализма и шовинизма, одсуство разграничења личног од приватног итд.

Чланови Слободне мисли користе разне одреднице за овај простор, неки га називају НДЦГ – Независном државом Црном Гором. До 2007. је то важила скраћеница РЦГ (Република Црна Гора) док ја од тада користим скраћеницу БРЦГ – Бивша република Црна Гора – како због промене полит-номенклатуре тако и због чињенице да ауторитарна етнократија пост-тоталитарног типа није јавно добро (res publicae) већ је приватно добро црногорске нације, како неки кажу приватна држава. Уколико не пружа јавно добро (прописано сопственим законима и уставом) онда је и пропала држава (failed state) или још боље ентитет у стечају због неспособности да измири сва дуговања свим својим потражиоцима.

С друге стране, државни разлог (raison d'état али и raison d’être) БРЦГ је трасирао од 1944. стицање извршне, законодавне и судске власти, елемената принуде (полицијских снага и ТО), просвете и високог образовања са специфичном националном историјом, медија, обриса аутархичне привреде, држављанства, ПТТ, укратко свих састојака потрбених за рецепт националне државе. Може се рећи да је СФРЈ била инкубатор прерано прокламованих државности а да је Црна Гора била најразмаженије чедо. Тако је сваки покушај еманципације Срба, кретањем по окосницама црногорског државног разлога, немогућ. Или Срби или Црна Гора, та два циља су један другом супротстављени ударањем камена темељца у Јајцу 1943. БРЦГ је данас еволуирала од АВНОЈ-а па је тако прошло 22 године од говора Радоја Контића на сахрани Николе I на Ћипуру (као поништење претпоследње важеће последице Подгоричке скупштине) до проглашења његових мушких потомака за повлашћену династију (чиме је Подгоричка скупштина најзад стављена ad acta), противно републиканском уставу али доследно црногорском државном циљу – опстанку државности.

Покрет који ће изаћи на крај с таквом феноменологијом мора деловати на следеће начине, поред бескомпромисне и безрезервне борбе за појединачна и колективна права српског народа у БРЦГ би се борила за:

   1. Развој свести српског народа о свом мањинском положају из разлога што је корпус мањинских права најбоље средство борбе али и зато што Срби од 1945. на овим просторима јесу увек били доминирана и надглашавана мањина.

   2. Друга тачка се надовезује директно на прву а то коначни корак растакања нове црногорске нације од Срба и односи се на рушење златног телета црногорске државности. Лажни пророци су Србе наводили на најпогубније потезе управо у име овог лажног деитета, било да је по среди пописна издаја, референдумска крађа или неки сутрашњи трули компромис у име „напретка Црне Горе“ која се вечито надограђује нарушавањем својих обавеза према српском народу.

   3. Остварење регионалистичких интереса у пределима где живе Срби (у Старој Херцеговини, Боки, Брдима и Зети) али и подршком сличним процесима тако где Срба готово да нема или у малом броју (на Бихору, у Малесији, Скадарској Крајини и Гусињу) јер поред тога што морамо учити од противника имамо заједнички циљ – слабија Црна Гора, слободнији грађани и оствареније нације. Уједно и као најбољи лек против криво насађеног осећаја партикуларизма унутар 13.182 кв км.

   4. Одбрану српског националног карактера Епархије Будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске као и прекид финансијске и политичке подршке Републике Србије ако не дај Боже дође до напуштања српског националног карактера истих. Јер је неразумљиво да програм Владе Србије за очување српског идентитета исплаћује накнаде за рад, здравствено-пензионо осигурање и признаје стаж особљу Богословије рецимо Америчке православне цркве.

   5. Неговање српског друштва, како кроз културне, медијске, политичке институције унутар граница БРЦГ тако и оних у ширем српском контексту заједно са Србијом и Српском. Једини начин интеграције Срба у црногорско друштво је кроз прочишћењем од свог идентитета тј. од њиховог престанка да буду Срби и постанка Црногораца.

   6. Сарадњу са осталим мањинским народима, на првом месту Албанаца који су како је то приметио аналитичар Влаховић најближи савезник Срба управо зато што је БРЦГ на главу преокренута ситуација где не постоје правила осим да је све могуће. Бошњаци као други најбројнији народ повремено траже подршку Срба како би остварили неки интерес који иде на штету Црногораца, прилика коју Срби никако не смеју испустити.

   7. Еманципацију политичке, друштвене, економске и сваке свести Срба у БРЦГ како би се уздигли из малограђанске учмалости, лично усавршавали, путовали, зарађивали, привређивали како би након коначног ослобођења и интеграције у матичну државу на овим просторима постојали пупољци грађанског друштва.

Suma summarum мењаћемо БРЦГ мирним и легитимним средствима у на основу права и интереса српског народа у складу за законима и уставом усвојених од стране доминантне нације. Уколико БРЦГ не буде у стању да испрати тај развој ситуације, неће бити ни прва ни последња политичка творевина која одахне мирно баш као што се роди у насиљу.

Игор Јарамаз
аналитичар за политичка питања НВО Слободне мисли

Како даље?

На прошлом савјетовању одржаном 26. и 27. јануара сам говорио о томе да нас очекује веома тежак период. У међувремену је режим напао Српску Православну Цркву, кривотворио резултате пописа на штету Срба, допунио ионако недемократски Закон о држављанству давањем дискреционог права Државној безбједности да без икаквог објашњења одбија захтјеве за држављанством особама које им нису по вољи, то јест, како они кажу државним непријатељима, одбио да обезбиједи наставу на српском језику у складу са нашом традицијом и културом и још штошта. Како Едмунд Берк, зачетник конзервативизма рече: Лоши закони су најгора врста тираније. Чињеница да режим не поштује Устав који је донио и законе који се тичу права својих грађана их се не тиче.  

Морамо да имамо у виду да су политички представници Црногораца, Бошњака, Албанаца и Хрвата при доношењу Устава итекако размишљали како да заштите права мањинских заједница које су подржале независност ЦГ, не помишљајући да се Срби могу досјетити да и они могу да користе ова права. Иницијативом господина Игора Јарамаза и Слободне мисли и реализацијом од стране Српског народног вијећа и Странке српских радикала се ушло у процес стварања Српског националног савјета, а самим тим је почела институционална, ванпарламентарна борба за права Срба у НДЦГ. На жалост, (про)српски политички представници, који последњих 20 година нису урадили ништа у одбрани права Срба, су се успротивили овом начину борбе. Неки су ишли дотле да су чак најавили да ће, уколико се настава буде изводила на српском језику у складу са Уставом и Законом о мањинским правима и слободама, послати своју дјецу да исту прате на црногорском. Други се и поред тога што их у потпуности гласају Срби, боре за Црну Гору, ма шта овај оксиморон могао да значи. Трећи су грађанска опција којој, у најбољој традицији комунистичке идеологије, идентитет није битан.

Тема промјене Устава НДЦГ која се тиче уврштавања српског језика као службеног, коју покушава да наметне (про)српска политичка елита нам није ни од какве помоћи у овом тренутку уколико наша дјеца од септембра буду морала да се образују на црногорском језику. Што се тиче измјене Устава, у вези са проглашењем српског језика службеним, она је скоро немогућа јер за то не постоји воља међу политичким представницима Црногораца. Закон и Устав не морају да прате чињенично стање, већ је њихов циљ често да се стање мијења, што је случај у НДЦГ. На жалост, чини ми се да су се (про)српске странке усагласиле са режимом да Срби не могу да користе механизме заштите од асимилације које су по постојећем Уставу и међународним повељама обезбијеђене за националне мањине. На примјер, представници (про)српских странака, чак ни у општинама у којима су на власти не користе право да поред црногорске на установама локалне самоуправе поставе и српске заставе. Као да нико од њих није био у Улцињу и Тузима гдје црногорске и албанске заставе вијоре заједно. Плашим се да заједничком вољом режима и (про)српских странака не останемо без икакве институционалне заштите.

У позиву на ово савјетовање сте нам упутили извештај Монстата о националној, вјерској и језичкој структури становништва НДЦГ и резиме истог па бих само укратко желио да поменем да је узалудно и штетно вршити икакве анализе резултата пописа које је саопштио Монстат. Ово с обзиром да се ради о резултатима које нисмо могли да контролишемо, а у чију поузданост по питању броја и процента Срба и говорника српског језика постоји оправдана сумња. Што се тиче тачности података, Монстат је могао да изјави да Срби у НДЦГ не постоје.

Осим прокламованих задатака у позиву на ово савјетовање, Српски национални савјет треба да ангажује адвокатску канцеларију, или више њих, која ће да тужи установе и органе НДЦГ и појединце на њиховом челу због кршења људских права Срба, што подразумијева незаступљеност Срба у њиховим установама и органима јавне управе, непоштовање наше културе, традиције, идентитета и слично. СНС мора што прије, у складу са Законом о мањинским правима, да одабере уџбенике које ће српска дјеца да користе у наредној школској години (да једноставно преузме уџбенике из Србије или Српске) и да ту одлуку достави Министарству просвете. У исто вријеме треба да затражи довољан број уџбеника српског језика и књижевности од Влада Републике Србије или Српске како би исте могли да набаве родитељи. Уколико не буде обезбијеђена настава на српском језику у складу са нашом културом и традицијом СНС мора да позове родитеље Србе да њихова дјеца бојкотују школску наставу до обезбјеђења наставе на српском језику. Овај позив би, иначе, требало да упуте представници свих (про) и српских странака и организација. Српски национални савјет мора, без обзира на негативне ставове тих земаља, редовно да извјештава Делегацију Европске Комисије у НДЦГ, амбасаде значајних земаља ЕУ, САД и Русије, о положају Срба и кршењу наших права. Предсједник Савјета мора да тражи да се састаје са овим амбасадорима и извјештава их о овим питањима. Само упорношћу можемо да дођемо до циља.СНС такође мора да позове Владе Србије и Српске да помогну у борби за остварење права Срба у НДЦГ. 

Даме и господо, не знам да ли је било коме данас јасно у каквој се ситуацији данас налазимо и каква нас искушења очекују у наредном периоду. Наш задатак чини још тежим чињеница да морамо да се боримо на два фронта, против црногорског фашизма који нам негира право на постојање и србоцрногорског дуализма који је по мени већа пријетња нашем опстанку. Вјерујте да ће у томе имати успјеха уколико Срби у НДЦГ не буду имали снаге да формирају политички покрет који ће их заступати, а који се неће бавити питањима која нису од интереса за Србе. Зато вас овдје позивам да у идућих пар мјесеци припремимо платформу дјеловања тог националног покрета у којој ћемо дефинисати политичке и националне циљеве и методе дјеловања. Ова платформа ће затим служити за окупљање српских  организација, група и појединаца који дијеле ове ставове и јачање покрета који ће бранити права и интересе Срба у НДЦГ. Сарадници Слободне мисли вам стоје на располагању.  

Радослав Ралевић,
Слободна мисао

Нестанак дуалне свијести - Наставак мисије Слободне мисли

Критика примитивног друштва у НДЦГ, залагање за поштовање права појединаца и припадника свих националних група, борба против дискриминације, те либерална критика државе на коју ни данас црногорски “интелектуалци” немају одговор су били нешто ново и до тада незамисливо. Не сјећам се ни једног пораза у многобројним дебатама са црногорским националистма, члановима бившег ЛСЦГ-а, фашистима из СДП-а, плаћеним “интелектуалцима” Мила Ђукановића, како из НДЦГ тако и из Србије, такозваним либералним демократама и Б92 форумашима у Београду, Србоцрногорцима и осталим припадницима “једног православног двоименог народа”, реформисаним Србима из Нове српске демократије, и многим другим.

После десетина текстова и јавних оглашавања чланови и сарадници Слободне мисли су били основали интернет портал ИН4С, који је био замишљен као платформа за ширење идеја за које се залагала организација. Игор Јарамаз је први разумио и објаснио значај Српског националног савјета, као организације која у складу са уставом НДЦГ и Законом о мањинским правима и слободама штити права српског народа. Слободна мисао је затим остварила сарадњу са Кејто институтом, либертаријанским «тинк танком», Атлас мрежом слободарских организација широм свијета, Стокхолмском мрежом, организазијом која окупља либертаријанске и конзервативне институте у Европи. 

Као зачетник и најбољи представник идеологије слободе, једнакости и људских права у НДЦГ Слободна мисао је увелико позната у интелектуалним и интернет  круговима Србије и НДЦГ, а идеје које проноси су већ постале дио политичког и друштвеног мејнстрима.

У тренутку када се показало да је број Срба у НДЦГ већи него на прошлом попису (по различитим процјенама се креће од 33,8 одсто до 39 одсто) процјене државних црногорских раденика, политичара и “интелектуалаца” из претходног периода да ће број Срба пасти су се показале испразним. Срби на територији данашње НДЦГ су опстали и чине значајну политичку и друштвену снагу. Да нагласим да су се анализе и процјене сарадника Слободне мисли показале тачним.

Имајућу у виду да смо прешли први, али огроман, корак ка постављању српског питања у НДЦГ као кључног, упркос противљењу свих политичких странака, како црногорских тако и (про)српских, Слободна мисао и сличномислећи ће наставити да промовишу идеје које воде остварењу права, слободе и интереса Срба у НДЦГ.

Опет су се појавиле приче о приближавању, то јест коалицији, двије највеће партије у НДЦГ, ДПС-а И СНП-а као начина да се “превазиђу подјеле, уједини народ, спаси Црна Гора…”. Овај пут те гласине, рекао бих, звуче увјерљивије, јер режим схвата да би то био начин да се “умире тензије, превазиђе ова подјела и дође до обједињавања корпуса православних вјерника у Црној Гори[1]. Ипак, ни овај аранжман не представља дугорочни спас за ову државу.

Уколико, СНП заиста уђе у власт, број Срба ће одмах да порасте јер ће тада Србин моћи да буде директор, полицајац, шеф одељења у некој јавној установи, и слично. Самим тим ће наша позиција да буде повољнија. Остали Срби ће такође да буду у бољој ситуацији јер ће СНП-овци да финансирају српске НВО, културне, умјетничке пројекте пројекте. са друге стране ако дпс одлучи да остане са сдп и настави са дискриминацијом срба нас ће свеједно бити више што је показао досадашњи развој ситуације. оно што је битно јесте да наставимо са едукацијом срба и смањујемо број србогораца, ширимо либералну критику државе и, у суштини, бјелашку идеологију. када пресуши новац од нарко трговине ова држава ће да се угаси. у сваком случају треба да у мејнстрим политичке расправе у НДЦГ вратимо питање присједињења, чије помињање ће да буде сасвим нормално, уобичајено и легитимно.пројекте. са друге стране ако дпс одлучи да остане са сдп и настави са дискриминацијом срба нас ће свеједно бити више што је показао досадашњи развој ситуације. оно што је битно јесте да наставимо са едукацијом срба и смањујемо број србогораца, ширимо либералну критику државе и, у суштини, бјелашку идеологију. када пресуши новац од нарко трговине ова држава ће да се угаси. у сваком случају треба да у мејнстрим политичке расправе у НДЦГ вратимо питање присједињења, чије помињање ће да буде сасвим нормално, уобичајено и легитимно.о и пројекте. са друге стране ако дпс одлучи да остане са сдп и настави са дискриминацијом срба нас ће свеједно бити више што је показао досадашњи развој ситуације. оно што је битно јесте да наставимо са едукацијом срба и смањујемо број србогораца, ширимо либералну критику државе и, у суштини, бјелашку идеологију. када пресуши новац од нарко трговине ова држава ће да се угаси. у сваком случају треба да у мејнстрим политичке расправе у НДЦГ вратимо питање присједињења, чије помињање ће да буде сасвим нормално, уобичајено и легитимно.и слично.

Са друге стране, уколико режим одлучи да заједно са националсоцијалистима настави да води досадашњу политику дискриминације Срба, онемогући добијање држављанства дестинама хиљада људи који деценијама живе на овом простору и појача притиске на Српску Православну Цркву, наш ће број да расте, што је показао и овај попис.

Оно што Срђан Милић, Мило Ђукановић и многи други не разумију када говоре о превазилажењу подјела, јесте да је сама подјела на два народа неповратна. Српско питање у НДЦГ није ријешено и небитно, напротив. Шта год они радили, шта год причали, то питање ће да буде све актуелније.

Ипак, тек уклањањем врхова нарко бизниса у НДЦГ, до којег ће неминовно доћи, положај те државе ће значајно да ослаби услед немогућности финансирања државног апарата и пензија. Тада, паралелно са решавањем питања Српске и могуће Космета, НДЦГ ће кренути путем самоукидања. Срби и остали народи на овом простору треба овај тренутак да дочекају спремни како би кроз овај пут демократски процес дошли до новог, одрживог договора. 

Свеједно шта да се деси, Слободна мисао ће да настави либералну критику државе, образује Србе у НДЦГ да су дио једног, јединственог и недељивог народа и шири бјелашку идеологију са циљем смањења броја Србоцрногораца, припадника “једног православног двоименог народа” и осталих поштовалаца традиција «историјске» Црне Горе. У складу са идејама либерализма ми ћемо да наставимо да се боримо да присаједињење буде легитимна, нормална и уобичајена опција овог друштва. Јер свака држава је вечна док су јој деца верна.   

---

[1] Мило Ђукановић, 18. мај 2011.

Зашто не могу бити две српске државе

О Црној Гори. Често се говори о посебности Црне Горе. Једни говоре о посебности у националном, етничком и државном слислу (сувереној и недељивој територији), док други причају о историјској и државној посебности као битно другачијој, али ипак српској земљи.

Први се сматрају Црногорцима и веле да немају никакве везе са Србима (данас доминантна и владајућа група). Они говоре црногорским језиком, углавном су атеисти или у мањем делу чланови тзв. ЦПЦ. Друга политичка група себе сматра Србима али и Црногорцима (неретко и Југословенима). Ова група тзв. „Србогораца“ говори српским језиком и себе види другачијим од осталих Срба, посебно од Срба из Србије (углавном су атеисти али у мањој мери у односу на Црногорце). Лојалност и љубав према Црној Гори деле истим жаром и једни и други, па се разлике тешко уочавају осим када причају о језику.

У Црној Гори има и Срба (веома запостављена али значајна популација). Срби у тој земљи знају да Србин из Берана, Никшића или Бара има исти идентитет као и Србин из Лесковца, Суботице или Бања Луке. За њих је Србија матична држава, говоре српским језиком и верници су Српске православне цркве (мањина су атеисти).

Политичка борба у Црној Гори се одвија између црногорске и „србогорске“ идеје у разним варијантама. Црногорци своју грађанску државу заснивају на потпуној националној доминацији и етничкој посебности, а неретко и на непријатељству са Србијом и Српском православном црквом.
„Србогорци“ сматрају да им је Србија „братска“ земља али желе своју независну државу Црну Гору. Ретко помињу и „лабаве“ федерација са Србијом и Републиком Српском (РС). Занимљиво је да и једна и друга политичка група користи веома сличну, често потпуно исту реторику о посебности Црне Горе, па човек може бити у дилеми ко је од њих већи Црногорац а мање Србин. У свега неколико елемената се они данас не слажу, али су сложни око суштине да је Црна Гора посебна, да им је Србија сусед и да је она пропала због „великосрпске идеје“.

Зашто две српске државе? Разлог да би се једна држава створила или одржала је да обезбеди њеним становницима очување идентитета и културе, економски просперитет, сигурност, пристојан живот или да оствари неки виши национални циљ. Можемо хипотетички анализирати разлоге постојања тзв. „српске Црне Горе“ као посебне српске државе коју пропагира „србогорска“ политичка струја.

Национални и културни идентитет Срба у Црној Гори, Србији и РС је идентичан. Зашто? Славимо исте хероје, свеце, спортисте, научнике, владаре, говоримо истим језиком са истом Вуковом граматиком. Сви смо идентичног етничког порекла. Наш национални мит, заснован на Косовском завету, је сан о обнови Душановог царства (економско благостање) и љубљење Светосавља (духовно благостање). Душаново царство није имало две, три или 53 државе, већ једну и то Србију. Св. Сава је просветитељ свих Срба, а не само неких „посебних“ Срба.

Та идеја је одржала наш народ вековима. Срби у Црној Гори немају елемената посебног националног, културног или етничког идентитета у односу на друге Србе. То што се у ретким народним песмама (и понеким историјским документима) помиње територијална одредница „Црногорац“ не значи никакву посебност. Та одредница се по правилу није одвајала од националне одреднице – Србин.

Да ли постоје економски разлози који говоре у прилог томе да би Срби из Србије или Срби из „српске Црне Горе“ живели боље са две српске државе? Србија од „српске Црне Горе“ не би имала никакаву посебну економску корист (као што нема ни сада) јер је Србија много већа и многољуднија земља која не зависи од производа или услуге из Црне Горе.

„Српска Црна Гора“ би имала (а и сада има) своју војску (истина јако малу), полицију, парламент, државну администрацију итд. Имала би све што и ова данас Црна Гора има. Дакле, администрација и бирократија се не би мењале, а политичке идеје би биле сличне. О економском препороду нема никаквих идеја ни у власти ни у опозицији.

Истина је да бисмо имали две „столице“ у Уједињеним нацијама. Међутим, уместо 0,52% утицаја на одлуке скупштине УН имали бисмо 1,04% и без утицаја у Савету безбедности у обе варијанте.

Корист коју би ми Срби имали у таквој држави је заштита српског језика, образовања и Митрополије Црногорско-Приморске. Међутим, за такву заштиту можемо се изборити и без „српске Црне Горе“ јер постоје механизми да се „натерају“ власти да поштују законе и Устав који су сами донели.

Чини се да политичке „србогорске“ структуре махом злоупотребљавају родољубље српског народа на специфичан начин. Њихова је нада да ће придобити и српске и црногорксе гласаче и тако доћи на власт.

Иако је Црна Гора суседна држава са неспорним сопственим националним идентитетом, сматрам да имам право да анализирам политичке идеје које имају везе са Србима у тој земљи. Мојим сународницима у Црној Гори су угрожена не само грађанска већ и људска права и желим да се то стање промени.

Нису ти људи криви што су стицајем околности остали да живе ван матичне државе, када се распадала револуционашка Титова Југославија по АВНОЈ-евским границама и различитим принципима за различите народе.

Миљан Премовић

Кога ће наш "примус" поставити за патријарха?

На које православне вјернике мисли овај наш "помиритељ" када препоручује да православни вјерници треба да се уједине? Ја знам за православне вјернике Митрополије црногорско приморске који се ни од кога нијесу одвајали нити дијелили, и за једну групицу рашчињених свештеника, изопштених из православља, који су око себе окупили групицу атеиста и агностика, црногорских националиста (фашиста), људи које вјера интересује колико мене лањски снијег, а којима је најмањи заједнички именилац антисрпска хистерија. И то групице која има сву наклоност нашег "месије" и његове бирократије. Али ипак не може да створи око себе критичну масу, а што је горе по њих, сваким даном је све мања и мања.

У овако мало ријечи је "примус" успио да угура оволико глупости. Они наводно не могу да се баве питањем цркве јер су демократска и грађанска партија, па ће, молићу лијепо, то да препусте својим члановима, а они ће бити "снажан импулс" за уједињење и помирење. Како рече данас за један београдски лист Мишко Вуковић, тумач свих глупости које ДПС избацује (и нажалост продаје годинама нама наивнима, као муда за бубреге) па и ове, чланство треба да убиједи своје попове да уједине православни живаљ у Црној Гори. Јер та "православна располућеност" много штети мултиетничкој и мултиконфесионалној Црној Гори. Само што мени овдје није јасно о каквој располућености се овдје ради када на једаној страни имамо 99% православаца који су припадници Митрополије, а на другој страни 1% вјерника који подржавају Мираша и његову дружину. Може се рећи да је Црна Гора подијељена по многим питањима, али по питању цркве није. И то мало ових других су изузетак који само потврђује правило. Или наш ДПС покушава да подигне рејтинг Мирашу и Стеву тако што ће предлагањем некакве приче о уједињењу њима фиктивно дати некакву тежину и снагу у коју ни они сами не вјерују. Односно, добро знају да је немају.

Мени овај предлог личи на причу да онај ко је стабилан и јак треба да се уједини са НИКИМ да би био јачи. Да не повјерујеш. Скоро па да самом себи поставим питање "Јебете ли нас то поново браћо из ДПС-а у здрав мозак"?

А причу о уједињењу и помирењу нам пласирају они који су нас толико завадили и подијелили да више брат са братом у Црној Гори не говори. Подијелили су нас по националном питању (док они нијесу узели ствар у своје руке број србомрзаца у Црној Гори је био занемарљив), по питању језика измишљајући и уводећи црногорски језик, правећи у православном свијету НВО ЦПЦ (основали је они на Цетињу 2000. године, иако је била идејни пројекат Либералног савеза), на Мила и Момира, на борце за независну Црну Гору и оне који су за заједницу за Србијом, и ко зна какве подјеле. Они који системом подјела владају преко двадесет година одједном хоће да мире. Оволика количина лицејерства на малом простору одавно није виђена.

И још се савјетује њиховим члановима - православним вјерницима да са својим "поповима" праве цркву која ће да ради у интересу државе Грне Горе и Црногораца. То би онда била црква која би окупљала Црногорце, а Срби ако хоће могу да јој припадају, а ако неће не морају. Грађански, нема шта. И обавезно у интересу државе, као да Митрополија ради нешто што је противуставно или противзаконито у Црној Гори. Њој то сада и не може бити јер је у сваком тренутку контролишу стотине ловаца, који једва чекају да неко из Митрополије нешто погријеши, па да одмах крену у хајку. Ово нашим "помиритељима" изгледа није довољно да Срби буду дежурни кривци - непријатељи државе, већ том корпусу непријатеља треба отворено прикључити и Митрополију. А ту је и сакривена порука Црногорцима, члановима ДПС-а који поштују Митрополију црногорско приморску да "дружећи се са непријатељима државе и сами можете постати непријатељи или бити злоупотријебљени". Или можда ови из ДПС-а сматрају да стотине подигнутих и обновљених храмова по Црној Гори у задњих двадесетак година нијесу у интересу Црне Горе и њеног народа? Заправо, њих баш брига за народне и државне интересе. Важни су им само лични и партијски. А Митрополија се ту не уклапа.

Митрополија, кажу, јесте аутономна, али јој је ипак централа ван Црне Горе. Као да то исто не важи за католике и муслимане организације које су у Црној Гори? Или можда наш "месија" предложи да се Надбискуп барски и бискуп которски уједине и уз то одвоје од Папе. Све у интересу државе Црне Горе.

Није ова идеја о издвајању Митрополије из Српске православне цркве нова. Још је покојни Драган Кујовић прије петнаестак година предлагао митрополиту Амфилохију да одвоји Митрополију црногорско приморску и еперхију Будимљанско никшићку и да он буде патријарх. Подршка ДПС-аби била стопостотна. Наравно, Амфилохије се на такав бисер само насмијао, као и овај пут.

Једна ствар ми је у свој овој причи остала нејасна. Кога ће наш "примус" поставити за патријарха? Можда себе или Светозара Маровића. Онако чистима и неукаљанима би звање патријарха таман пристајало!

Раде Божовић, Пг

Утјеривање црногорства

«Увјерени смо да је то наша (мултикултуралност) велика компаративна предност. Подјеле не погодују стабилности. Једна од тих подјела је она унутар дијела православних вјерника у Црној Гори, необична подјела, рекао бих, острашћена је. То је подјела која тиме има виши набој изазивања нестабилности него неке друге подјеле у друштву. Oтуда потиче наш интерес да се ова подјела превазиђе и зато се залажемо да, ако је то могуће, неким разумним приступом дође до обједињавања корупуса православних вјерника у Црној Гори». «Очито је да Митрополија црногорскоприморска, као аутономан дио, али ипак дио СПЦ, није довољно у сагласју са оним што су државни интереси Црне Горе…. Према томе, ако желимо православну цркву, као католичку, као исламску заједницу, која ће логично бити у хармоничним односима са државним органима, мени се чини да је ова идеја коју смо промовисали у свом програму, као вид подршке вјерницима који су политичке присталице ДПС-а да дају допринос организационој самосталности православне цркве, доста логичан циљ. Држимо да је потребно превазићи подјеле, мислимо да је пожељно ићи ка једној цркви и мислимо да то треба да буде организационо самостална православна црква у Црној Гори, каже, уз напомену да ДПС не можемо директно доприности остварењу тог циља али може дати „снажан импулс.»

«Уз неспоран државни и национални идентитет, треба радити на снажењу културног идентитета да не бисмо зебли над независношћу. Ово морају бити важне компоненте државне политике.... Црна Гора је и даље мета великосрпског државног пројекта због чега сматрам да државни органи требају снажније да раде да духовном утемељењу Црне Горе.» – Мило Ђукановић у емисији РТЦГ, 16. маја 2011.


Из овога изнад се може закључити да подјеле нису добре због чега све оне који се не слажу са интересима НДЦГ, која је иначе грађанска држава, треба довести познанију «стања». Зато што су подјеле лоше, канонску Цркву треба укинути и формирати своју «аутокефалну». (Очигледно је да пројекат посебне ЦПЦ није успио.) Аутокефалност ће, ваљда, добити на следећем конгресу Партије. Онда ће таква аутокефална црква бити у сагласју са интересима независне државе Црне Горе, иначе грађанске државе, у којој осим православних хришћана живе и католици, муслимани и атеисти. Тако ће Партија, која је социјалистичка и грађанска, одређивати шта је црква и како њени свештеници и монаси треба да се понашају. Наравно да онда било какво несагласје са државним интересима грађанске државе неће смјети да постоји. Онда ће, ваљда, и они грађани који су у несагласју са интересима независне државе Црне Горе потпуно престати (ни сада баш не раде много шта да унаприједе свој положај) да брину за своја права и интересе. На крају ће сви да живе дуго и срећно у независној држави Црној Гори.

Вођство Партије је схватило, посебно након значајног раста броја Срба на попису прошлог мјесеца, да културног идентитета у земљама са већинским православним становништвом нема без стварања посебне Цркве. Посебно је Ђукановић препознао да ова: «подјела има виши набој изазивања нестабилности него неке друге подјеле у друштву». Зато ће Партија да нам донесе аутокефалност Цркве, народ ће да се уједини, подјеле да се превазиђу, а и Црква ће да дјелује у складу са државним интересима. Јер, како нам Ђукановић појасни ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве.

Уз стварање посебне цркве независна држава Црна Гора (која је грађанска) треба да ради све како би се поспјешио културни иденитет Црногораца који, иначе не чине већину становништва, а њихов број и проценат константно пада ево 30 година. Очигледно да из овог произилази да национални и културни идентитет осталих грађана, Срба, Бошњака, Албанаца и Хрвата, треба да се поништи и да им се утјера нови, црногорски.

Ваљда би сада требало да је јасно зашто Срби у независној држави Црној Гори не уживају ни минимум људских права. Забога када би Срби могли да буду полицајци, директори школа, болница, осталих јавних установа и јавних предузећа, онда би само постојање независне државе Црне Горе било угрожено. Јер зашто би се иначе човјек изјашњавао као Црногорац ако би своја уставом, законима НДЦГ и међународним повељама загарантована права могао да остварује као Србин.

Када би уз то сви грађани и држављани (како они који деценијама живе у Детроиту или Луксембургу тако и они који су се прије пар година преселили у Пријепоље или Београд) имали иста права, или када би замислите држављанство добили они који већ деценијама живе у НДЦГ али са држављанствима других република бивше Југославије, онда би опасност по опстанак независне државе Црне Горе, а самим тим и власт и слободу Мила Ђукановића била огромна.

Као што се из овог интервјуа може јасно видјети кумровачки ученик није успио да савлада основне лекције политике, слободе, људских права и поштовања другог и другачијег. Да поновим, он предлаже да држава (која је грађанска) утјерује национални и културни идентитет људима који нису Црногорци.

НДЦГ је пропала држава (failed state) јер није у стању да испуни чак ни оно што је прописала својим уставом и законима. НДЦГ није сервис својих грађана, она није настала, нити опстаје као добровољни уговор, већ је резултат конвергенције интереса мафије, црногорских фашиста и међународне заједнице. Она економски опстаје захваљујући огромним (за њене прилике) средствима од трговине наркотицима која се перу у њој а самим тим добар дио улази у званичне новчане токове. Управо због тога што не може да задовољи права и интересе својих грађана те што не може да формира квалитетан културни црногорски образац НДЦГ ће и нестати. Дио Црногораца ће «спас» потражити у хрватском националном и културном корпусу, други, значајно већи ће се вратити својим српским коријенима.