Нестанак дуалне свијести - Наставак мисије Слободне мисли

Критика примитивног друштва у НДЦГ, залагање за поштовање права појединаца и припадника свих националних група, борба против дискриминације, те либерална критика државе на коју ни данас црногорски “интелектуалци” немају одговор су били нешто ново и до тада незамисливо. Не сјећам се ни једног пораза у многобројним дебатама са црногорским националистма, члановима бившег ЛСЦГ-а, фашистима из СДП-а, плаћеним “интелектуалцима” Мила Ђукановића, како из НДЦГ тако и из Србије, такозваним либералним демократама и Б92 форумашима у Београду, Србоцрногорцима и осталим припадницима “једног православног двоименог народа”, реформисаним Србима из Нове српске демократије, и многим другим.

После десетина текстова и јавних оглашавања чланови и сарадници Слободне мисли су били основали интернет портал ИН4С, који је био замишљен као платформа за ширење идеја за које се залагала организација. Игор Јарамаз је први разумио и објаснио значај Српског националног савјета, као организације која у складу са уставом НДЦГ и Законом о мањинским правима и слободама штити права српског народа. Слободна мисао је затим остварила сарадњу са Кејто институтом, либертаријанским «тинк танком», Атлас мрежом слободарских организација широм свијета, Стокхолмском мрежом, организазијом која окупља либертаријанске и конзервативне институте у Европи. 

Као зачетник и најбољи представник идеологије слободе, једнакости и људских права у НДЦГ Слободна мисао је увелико позната у интелектуалним и интернет  круговима Србије и НДЦГ, а идеје које проноси су већ постале дио политичког и друштвеног мејнстрима.

У тренутку када се показало да је број Срба у НДЦГ већи него на прошлом попису (по различитим процјенама се креће од 33,8 одсто до 39 одсто) процјене државних црногорских раденика, политичара и “интелектуалаца” из претходног периода да ће број Срба пасти су се показале испразним. Срби на територији данашње НДЦГ су опстали и чине значајну политичку и друштвену снагу. Да нагласим да су се анализе и процјене сарадника Слободне мисли показале тачним.

Имајућу у виду да смо прешли први, али огроман, корак ка постављању српског питања у НДЦГ као кључног, упркос противљењу свих политичких странака, како црногорских тако и (про)српских, Слободна мисао и сличномислећи ће наставити да промовишу идеје које воде остварењу права, слободе и интереса Срба у НДЦГ.

Опет су се појавиле приче о приближавању, то јест коалицији, двије највеће партије у НДЦГ, ДПС-а И СНП-а као начина да се “превазиђу подјеле, уједини народ, спаси Црна Гора…”. Овај пут те гласине, рекао бих, звуче увјерљивије, јер режим схвата да би то био начин да се “умире тензије, превазиђе ова подјела и дође до обједињавања корпуса православних вјерника у Црној Гори[1]. Ипак, ни овај аранжман не представља дугорочни спас за ову државу.

Уколико, СНП заиста уђе у власт, број Срба ће одмах да порасте јер ће тада Србин моћи да буде директор, полицајац, шеф одељења у некој јавној установи, и слично. Самим тим ће наша позиција да буде повољнија. Остали Срби ће такође да буду у бољој ситуацији јер ће СНП-овци да финансирају српске НВО, културне, умјетничке пројекте пројекте. са друге стране ако дпс одлучи да остане са сдп и настави са дискриминацијом срба нас ће свеједно бити више што је показао досадашњи развој ситуације. оно што је битно јесте да наставимо са едукацијом срба и смањујемо број србогораца, ширимо либералну критику државе и, у суштини, бјелашку идеологију. када пресуши новац од нарко трговине ова држава ће да се угаси. у сваком случају треба да у мејнстрим политичке расправе у НДЦГ вратимо питање присједињења, чије помињање ће да буде сасвим нормално, уобичајено и легитимно.пројекте. са друге стране ако дпс одлучи да остане са сдп и настави са дискриминацијом срба нас ће свеједно бити више што је показао досадашњи развој ситуације. оно што је битно јесте да наставимо са едукацијом срба и смањујемо број србогораца, ширимо либералну критику државе и, у суштини, бјелашку идеологију. када пресуши новац од нарко трговине ова држава ће да се угаси. у сваком случају треба да у мејнстрим политичке расправе у НДЦГ вратимо питање присједињења, чије помињање ће да буде сасвим нормално, уобичајено и легитимно.о и пројекте. са друге стране ако дпс одлучи да остане са сдп и настави са дискриминацијом срба нас ће свеједно бити више што је показао досадашњи развој ситуације. оно што је битно јесте да наставимо са едукацијом срба и смањујемо број србогораца, ширимо либералну критику државе и, у суштини, бјелашку идеологију. када пресуши новац од нарко трговине ова држава ће да се угаси. у сваком случају треба да у мејнстрим политичке расправе у НДЦГ вратимо питање присједињења, чије помињање ће да буде сасвим нормално, уобичајено и легитимно.и слично.

Са друге стране, уколико режим одлучи да заједно са националсоцијалистима настави да води досадашњу политику дискриминације Срба, онемогући добијање држављанства дестинама хиљада људи који деценијама живе на овом простору и појача притиске на Српску Православну Цркву, наш ће број да расте, што је показао и овај попис.

Оно што Срђан Милић, Мило Ђукановић и многи други не разумију када говоре о превазилажењу подјела, јесте да је сама подјела на два народа неповратна. Српско питање у НДЦГ није ријешено и небитно, напротив. Шта год они радили, шта год причали, то питање ће да буде све актуелније.

Ипак, тек уклањањем врхова нарко бизниса у НДЦГ, до којег ће неминовно доћи, положај те државе ће значајно да ослаби услед немогућности финансирања државног апарата и пензија. Тада, паралелно са решавањем питања Српске и могуће Космета, НДЦГ ће кренути путем самоукидања. Срби и остали народи на овом простору треба овај тренутак да дочекају спремни како би кроз овај пут демократски процес дошли до новог, одрживог договора. 

Свеједно шта да се деси, Слободна мисао ће да настави либералну критику државе, образује Србе у НДЦГ да су дио једног, јединственог и недељивог народа и шири бјелашку идеологију са циљем смањења броја Србоцрногораца, припадника “једног православног двоименог народа” и осталих поштовалаца традиција «историјске» Црне Горе. У складу са идејама либерализма ми ћемо да наставимо да се боримо да присаједињење буде легитимна, нормална и уобичајена опција овог друштва. Јер свака држава је вечна док су јој деца верна.   

---

[1] Мило Ђукановић, 18. мај 2011.

Зашто не могу бити две српске државе

О Црној Гори. Често се говори о посебности Црне Горе. Једни говоре о посебности у националном, етничком и државном слислу (сувереној и недељивој територији), док други причају о историјској и државној посебности као битно другачијој, али ипак српској земљи.

Први се сматрају Црногорцима и веле да немају никакве везе са Србима (данас доминантна и владајућа група). Они говоре црногорским језиком, углавном су атеисти или у мањем делу чланови тзв. ЦПЦ. Друга политичка група себе сматра Србима али и Црногорцима (неретко и Југословенима). Ова група тзв. „Србогораца“ говори српским језиком и себе види другачијим од осталих Срба, посебно од Срба из Србије (углавном су атеисти али у мањој мери у односу на Црногорце). Лојалност и љубав према Црној Гори деле истим жаром и једни и други, па се разлике тешко уочавају осим када причају о језику.

У Црној Гори има и Срба (веома запостављена али значајна популација). Срби у тој земљи знају да Србин из Берана, Никшића или Бара има исти идентитет као и Србин из Лесковца, Суботице или Бања Луке. За њих је Србија матична држава, говоре српским језиком и верници су Српске православне цркве (мањина су атеисти).

Политичка борба у Црној Гори се одвија између црногорске и „србогорске“ идеје у разним варијантама. Црногорци своју грађанску државу заснивају на потпуној националној доминацији и етничкој посебности, а неретко и на непријатељству са Србијом и Српском православном црквом.
„Србогорци“ сматрају да им је Србија „братска“ земља али желе своју независну државу Црну Гору. Ретко помињу и „лабаве“ федерација са Србијом и Републиком Српском (РС). Занимљиво је да и једна и друга политичка група користи веома сличну, често потпуно исту реторику о посебности Црне Горе, па човек може бити у дилеми ко је од њих већи Црногорац а мање Србин. У свега неколико елемената се они данас не слажу, али су сложни око суштине да је Црна Гора посебна, да им је Србија сусед и да је она пропала због „великосрпске идеје“.

Зашто две српске државе? Разлог да би се једна држава створила или одржала је да обезбеди њеним становницима очување идентитета и културе, економски просперитет, сигурност, пристојан живот или да оствари неки виши национални циљ. Можемо хипотетички анализирати разлоге постојања тзв. „српске Црне Горе“ као посебне српске државе коју пропагира „србогорска“ политичка струја.

Национални и културни идентитет Срба у Црној Гори, Србији и РС је идентичан. Зашто? Славимо исте хероје, свеце, спортисте, научнике, владаре, говоримо истим језиком са истом Вуковом граматиком. Сви смо идентичног етничког порекла. Наш национални мит, заснован на Косовском завету, је сан о обнови Душановог царства (економско благостање) и љубљење Светосавља (духовно благостање). Душаново царство није имало две, три или 53 државе, већ једну и то Србију. Св. Сава је просветитељ свих Срба, а не само неких „посебних“ Срба.

Та идеја је одржала наш народ вековима. Срби у Црној Гори немају елемената посебног националног, културног или етничког идентитета у односу на друге Србе. То што се у ретким народним песмама (и понеким историјским документима) помиње територијална одредница „Црногорац“ не значи никакву посебност. Та одредница се по правилу није одвајала од националне одреднице – Србин.

Да ли постоје економски разлози који говоре у прилог томе да би Срби из Србије или Срби из „српске Црне Горе“ живели боље са две српске државе? Србија од „српске Црне Горе“ не би имала никакаву посебну економску корист (као што нема ни сада) јер је Србија много већа и многољуднија земља која не зависи од производа или услуге из Црне Горе.

„Српска Црна Гора“ би имала (а и сада има) своју војску (истина јако малу), полицију, парламент, државну администрацију итд. Имала би све што и ова данас Црна Гора има. Дакле, администрација и бирократија се не би мењале, а политичке идеје би биле сличне. О економском препороду нема никаквих идеја ни у власти ни у опозицији.

Истина је да бисмо имали две „столице“ у Уједињеним нацијама. Међутим, уместо 0,52% утицаја на одлуке скупштине УН имали бисмо 1,04% и без утицаја у Савету безбедности у обе варијанте.

Корист коју би ми Срби имали у таквој држави је заштита српског језика, образовања и Митрополије Црногорско-Приморске. Међутим, за такву заштиту можемо се изборити и без „српске Црне Горе“ јер постоје механизми да се „натерају“ власти да поштују законе и Устав који су сами донели.

Чини се да политичке „србогорске“ структуре махом злоупотребљавају родољубље српског народа на специфичан начин. Њихова је нада да ће придобити и српске и црногорксе гласаче и тако доћи на власт.

Иако је Црна Гора суседна држава са неспорним сопственим националним идентитетом, сматрам да имам право да анализирам политичке идеје које имају везе са Србима у тој земљи. Мојим сународницима у Црној Гори су угрожена не само грађанска већ и људска права и желим да се то стање промени.

Нису ти људи криви што су стицајем околности остали да живе ван матичне државе, када се распадала револуционашка Титова Југославија по АВНОЈ-евским границама и различитим принципима за различите народе.

Миљан Премовић