Утјеривање црногорства

«Увјерени смо да је то наша (мултикултуралност) велика компаративна предност. Подјеле не погодују стабилности. Једна од тих подјела је она унутар дијела православних вјерника у Црној Гори, необична подјела, рекао бих, острашћена је. То је подјела која тиме има виши набој изазивања нестабилности него неке друге подјеле у друштву. Oтуда потиче наш интерес да се ова подјела превазиђе и зато се залажемо да, ако је то могуће, неким разумним приступом дође до обједињавања корупуса православних вјерника у Црној Гори». «Очито је да Митрополија црногорскоприморска, као аутономан дио, али ипак дио СПЦ, није довољно у сагласју са оним што су државни интереси Црне Горе…. Према томе, ако желимо православну цркву, као католичку, као исламску заједницу, која ће логично бити у хармоничним односима са државним органима, мени се чини да је ова идеја коју смо промовисали у свом програму, као вид подршке вјерницима који су политичке присталице ДПС-а да дају допринос организационој самосталности православне цркве, доста логичан циљ. Држимо да је потребно превазићи подјеле, мислимо да је пожељно ићи ка једној цркви и мислимо да то треба да буде организационо самостална православна црква у Црној Гори, каже, уз напомену да ДПС не можемо директно доприности остварењу тог циља али може дати „снажан импулс.»

«Уз неспоран државни и национални идентитет, треба радити на снажењу културног идентитета да не бисмо зебли над независношћу. Ово морају бити важне компоненте државне политике.... Црна Гора је и даље мета великосрпског државног пројекта због чега сматрам да државни органи требају снажније да раде да духовном утемељењу Црне Горе.» – Мило Ђукановић у емисији РТЦГ, 16. маја 2011.


Из овога изнад се може закључити да подјеле нису добре због чега све оне који се не слажу са интересима НДЦГ, која је иначе грађанска држава, треба довести познанију «стања». Зато што су подјеле лоше, канонску Цркву треба укинути и формирати своју «аутокефалну». (Очигледно је да пројекат посебне ЦПЦ није успио.) Аутокефалност ће, ваљда, добити на следећем конгресу Партије. Онда ће таква аутокефална црква бити у сагласју са интересима независне државе Црне Горе, иначе грађанске државе, у којој осим православних хришћана живе и католици, муслимани и атеисти. Тако ће Партија, која је социјалистичка и грађанска, одређивати шта је црква и како њени свештеници и монаси треба да се понашају. Наравно да онда било какво несагласје са државним интересима грађанске државе неће смјети да постоји. Онда ће, ваљда, и они грађани који су у несагласју са интересима независне државе Црне Горе потпуно престати (ни сада баш не раде много шта да унаприједе свој положај) да брину за своја права и интересе. На крају ће сви да живе дуго и срећно у независној држави Црној Гори.

Вођство Партије је схватило, посебно након значајног раста броја Срба на попису прошлог мјесеца, да културног идентитета у земљама са већинским православним становништвом нема без стварања посебне Цркве. Посебно је Ђукановић препознао да ова: «подјела има виши набој изазивања нестабилности него неке друге подјеле у друштву». Зато ће Партија да нам донесе аутокефалност Цркве, народ ће да се уједини, подјеле да се превазиђу, а и Црква ће да дјелује у складу са државним интересима. Јер, како нам Ђукановић појасни ако желимо православну цркву у хармоничним односима с државом и црногорским државним органима, логичан је циљ самосталност цркве.

Уз стварање посебне цркве независна држава Црна Гора (која је грађанска) треба да ради све како би се поспјешио културни иденитет Црногораца који, иначе не чине већину становништва, а њихов број и проценат константно пада ево 30 година. Очигледно да из овог произилази да национални и културни идентитет осталих грађана, Срба, Бошњака, Албанаца и Хрвата, треба да се поништи и да им се утјера нови, црногорски.

Ваљда би сада требало да је јасно зашто Срби у независној држави Црној Гори не уживају ни минимум људских права. Забога када би Срби могли да буду полицајци, директори школа, болница, осталих јавних установа и јавних предузећа, онда би само постојање независне државе Црне Горе било угрожено. Јер зашто би се иначе човјек изјашњавао као Црногорац ако би своја уставом, законима НДЦГ и међународним повељама загарантована права могао да остварује као Србин.

Када би уз то сви грађани и држављани (како они који деценијама живе у Детроиту или Луксембургу тако и они који су се прије пар година преселили у Пријепоље или Београд) имали иста права, или када би замислите држављанство добили они који већ деценијама живе у НДЦГ али са држављанствима других република бивше Југославије, онда би опасност по опстанак независне државе Црне Горе, а самим тим и власт и слободу Мила Ђукановића била огромна.

Као што се из овог интервјуа може јасно видјети кумровачки ученик није успио да савлада основне лекције политике, слободе, људских права и поштовања другог и другачијег. Да поновим, он предлаже да држава (која је грађанска) утјерује национални и културни идентитет људима који нису Црногорци.

НДЦГ је пропала држава (failed state) јер није у стању да испуни чак ни оно што је прописала својим уставом и законима. НДЦГ није сервис својих грађана, она није настала, нити опстаје као добровољни уговор, већ је резултат конвергенције интереса мафије, црногорских фашиста и међународне заједнице. Она економски опстаје захваљујући огромним (за њене прилике) средствима од трговине наркотицима која се перу у њој а самим тим добар дио улази у званичне новчане токове. Управо због тога што не може да задовољи права и интересе својих грађана те што не може да формира квалитетан културни црногорски образац НДЦГ ће и нестати. Дио Црногораца ће «спас» потражити у хрватском националном и културном корпусу, други, значајно већи ће се вратити својим српским коријенима.