Како даље?

На прошлом савјетовању одржаном 26. и 27. јануара сам говорио о томе да нас очекује веома тежак период. У међувремену је режим напао Српску Православну Цркву, кривотворио резултате пописа на штету Срба, допунио ионако недемократски Закон о држављанству давањем дискреционог права Државној безбједности да без икаквог објашњења одбија захтјеве за држављанством особама које им нису по вољи, то јест, како они кажу државним непријатељима, одбио да обезбиједи наставу на српском језику у складу са нашом традицијом и културом и још штошта. Како Едмунд Берк, зачетник конзервативизма рече: Лоши закони су најгора врста тираније. Чињеница да режим не поштује Устав који је донио и законе који се тичу права својих грађана их се не тиче.  

Морамо да имамо у виду да су политички представници Црногораца, Бошњака, Албанаца и Хрвата при доношењу Устава итекако размишљали како да заштите права мањинских заједница које су подржале независност ЦГ, не помишљајући да се Срби могу досјетити да и они могу да користе ова права. Иницијативом господина Игора Јарамаза и Слободне мисли и реализацијом од стране Српског народног вијећа и Странке српских радикала се ушло у процес стварања Српског националног савјета, а самим тим је почела институционална, ванпарламентарна борба за права Срба у НДЦГ. На жалост, (про)српски политички представници, који последњих 20 година нису урадили ништа у одбрани права Срба, су се успротивили овом начину борбе. Неки су ишли дотле да су чак најавили да ће, уколико се настава буде изводила на српском језику у складу са Уставом и Законом о мањинским правима и слободама, послати своју дјецу да исту прате на црногорском. Други се и поред тога што их у потпуности гласају Срби, боре за Црну Гору, ма шта овај оксиморон могао да значи. Трећи су грађанска опција којој, у најбољој традицији комунистичке идеологије, идентитет није битан.

Тема промјене Устава НДЦГ која се тиче уврштавања српског језика као службеног, коју покушава да наметне (про)српска политичка елита нам није ни од какве помоћи у овом тренутку уколико наша дјеца од септембра буду морала да се образују на црногорском језику. Што се тиче измјене Устава, у вези са проглашењем српског језика службеним, она је скоро немогућа јер за то не постоји воља међу политичким представницима Црногораца. Закон и Устав не морају да прате чињенично стање, већ је њихов циљ често да се стање мијења, што је случај у НДЦГ. На жалост, чини ми се да су се (про)српске странке усагласиле са режимом да Срби не могу да користе механизме заштите од асимилације које су по постојећем Уставу и међународним повељама обезбијеђене за националне мањине. На примјер, представници (про)српских странака, чак ни у општинама у којима су на власти не користе право да поред црногорске на установама локалне самоуправе поставе и српске заставе. Као да нико од њих није био у Улцињу и Тузима гдје црногорске и албанске заставе вијоре заједно. Плашим се да заједничком вољом режима и (про)српских странака не останемо без икакве институционалне заштите.

У позиву на ово савјетовање сте нам упутили извештај Монстата о националној, вјерској и језичкој структури становништва НДЦГ и резиме истог па бих само укратко желио да поменем да је узалудно и штетно вршити икакве анализе резултата пописа које је саопштио Монстат. Ово с обзиром да се ради о резултатима које нисмо могли да контролишемо, а у чију поузданост по питању броја и процента Срба и говорника српског језика постоји оправдана сумња. Што се тиче тачности података, Монстат је могао да изјави да Срби у НДЦГ не постоје.

Осим прокламованих задатака у позиву на ово савјетовање, Српски национални савјет треба да ангажује адвокатску канцеларију, или више њих, која ће да тужи установе и органе НДЦГ и појединце на њиховом челу због кршења људских права Срба, што подразумијева незаступљеност Срба у њиховим установама и органима јавне управе, непоштовање наше културе, традиције, идентитета и слично. СНС мора што прије, у складу са Законом о мањинским правима, да одабере уџбенике које ће српска дјеца да користе у наредној школској години (да једноставно преузме уџбенике из Србије или Српске) и да ту одлуку достави Министарству просвете. У исто вријеме треба да затражи довољан број уџбеника српског језика и књижевности од Влада Републике Србије или Српске како би исте могли да набаве родитељи. Уколико не буде обезбијеђена настава на српском језику у складу са нашом културом и традицијом СНС мора да позове родитеље Србе да њихова дјеца бојкотују школску наставу до обезбјеђења наставе на српском језику. Овај позив би, иначе, требало да упуте представници свих (про) и српских странака и организација. Српски национални савјет мора, без обзира на негативне ставове тих земаља, редовно да извјештава Делегацију Европске Комисије у НДЦГ, амбасаде значајних земаља ЕУ, САД и Русије, о положају Срба и кршењу наших права. Предсједник Савјета мора да тражи да се састаје са овим амбасадорима и извјештава их о овим питањима. Само упорношћу можемо да дођемо до циља.СНС такође мора да позове Владе Србије и Српске да помогну у борби за остварење права Срба у НДЦГ. 

Даме и господо, не знам да ли је било коме данас јасно у каквој се ситуацији данас налазимо и каква нас искушења очекују у наредном периоду. Наш задатак чини још тежим чињеница да морамо да се боримо на два фронта, против црногорског фашизма који нам негира право на постојање и србоцрногорског дуализма који је по мени већа пријетња нашем опстанку. Вјерујте да ће у томе имати успјеха уколико Срби у НДЦГ не буду имали снаге да формирају политички покрет који ће их заступати, а који се неће бавити питањима која нису од интереса за Србе. Зато вас овдје позивам да у идућих пар мјесеци припремимо платформу дјеловања тог националног покрета у којој ћемо дефинисати политичке и националне циљеве и методе дјеловања. Ова платформа ће затим служити за окупљање српских  организација, група и појединаца који дијеле ове ставове и јачање покрета који ће бранити права и интересе Срба у НДЦГ. Сарадници Слободне мисли вам стоје на располагању.  

Радослав Ралевић,
Слободна мисао