Поштовани, ја сам Игор Јарамаз, аналитичар за политичка питања НВО Слободне мисли. Драго ми је да сам у прилици да први пут изнесем излагање пред Српским националним саветом, организацијом чије оснивање, као највишег тела персоналне аутономије српског народа, сам заговорао међу првима ако не и први 2007. године.Најпре, почнимо од пописа 2011. и чињенице да је у марту ове године НВО Слободна мисао наручила истраживање Intelligence doo из Београда по коме је са 95% сигурности процењен проценат Срба на 34,27%. Сви доцнији незванични наводи до самог Монстатовог резултата су фигурирали око овог резултата аналитичког двојца Попеску-Премовић.
Уколико вучемо закључке из пописне издаје, а она је најпре издаја па тек онда превара и крађа, то је неопходност чишћења сопственог смећа из српског дворишта. Недопустиво је да српски народ пред телом црногорске политичке творевине заступају неспособне, покварене и уцењене личности које се једино могу похвалити тиме да је њима добро када је Србима лоше. Да ствар буде иронична, они заступају српски народ који на овим просторима једини баштини демократску и конституционалну традицију – како путем одлука Подгоричке скупштине 1918. и опште политичке историје српског народа и матичне државе Србије – тако и преко локалних личности као што су Андрија Радовић, Јован и Никола Ђоновић, Марко Даковић, Марко Радуловић, Тодор Божовић, војвода Шако Петровић-Његуш. Личности којe су билe не само интелектуална авангарда ових простора, не само борци за национално уједињење с матичном државом већ и за ограничење моћи апсолутистичког владара оличеног у Николи I за кога се може рећи да је био најлошији српски владар управо због односа према сопственим поданицима.
Али да се вратимо на битну лекцију ове најновије издаје. Уколико се слажемо да је то резултат непостојања политичке опције која би заштитила права и интересе српског народа на овим просторима онда немамо другог закључка до неопходности формирања политичког покрета чији ће заједнички именитељ и најосновнији деноминатор бити баш та насушна потреба изданих Срба.
Слободна мисао је по идеолошком опредељењу чврсто на либертаријанско-конзервативном гледишту међутим овакав Српски покрет нема прилику да се бави иједним другим питањем до остварења појединачних и колективних права српског народа унутар овог подручја па је тако неминовна сарадња Срба свих идеолошких опредељења. И то управо у покрету чије би деловање било ограничено и орочено искључиво на јасно дефинисанe циљевe.
За почетак, ако посматрамо политички систем унутар ког би се оперисало, долазимо до закључка да по среди није демократски поредак с обзиром да није задовољена основна дефиниција демократије као низа мирних смени власти. Смена власти је на овим просторима уназад 150 година било али готово никада мирних и никада узастопних ако изузмемо период 1918-1927. мада је то била сасвим друга држава и политички систем. Друго, парламентаризам по коме је Скупштина подређена Влади а не обрнуто, унутар ког не постоје представници народâ него доминантне већине и вечито надгласане мањине, није парламентаризам. Штавише како у тзв. Скупштини тако у свим органима јавне управе двоструком пропорцијом (од 85%) су заступљени Црногорци, да доминантна мада само релативна већина. По среди је ауторитарна етнократија са примесама апартхејда. Мада је смешно говорити о једном друштву с обзиром на постојање више недодирујућих на овим просторима (јер како Србин може бити сврстан у црногорско друштво ако је из њега изопштен у сваком погледу) оно доминантно те етнократије апартхејдског типа свакако има пост-тоталитарне карактеристике – свеопшту импрегнацију доминантне идеологије црногорског национализма и шовинизма, одсуство разграничења личног од приватног итд.
Чланови Слободне мисли користе разне одреднице за овај простор, неки га називају НДЦГ – Независном државом Црном Гором. До 2007. је то важила скраћеница РЦГ (Република Црна Гора) док ја од тада користим скраћеницу БРЦГ – Бивша република Црна Гора – како због промене полит-номенклатуре тако и због чињенице да ауторитарна етнократија пост-тоталитарног типа није јавно добро (res publicae) већ је приватно добро црногорске нације, како неки кажу приватна држава. Уколико не пружа јавно добро (прописано сопственим законима и уставом) онда је и пропала држава (failed state) или још боље ентитет у стечају због неспособности да измири сва дуговања свим својим потражиоцима.
С друге стране, државни разлог (raison d'état али и raison d’être) БРЦГ је трасирао од 1944. стицање извршне, законодавне и судске власти, елемената принуде (полицијских снага и ТО), просвете и високог образовања са специфичном националном историјом, медија, обриса аутархичне привреде, држављанства, ПТТ, укратко свих састојака потрбених за рецепт националне државе. Може се рећи да је СФРЈ била инкубатор прерано прокламованих државности а да је Црна Гора била најразмаженије чедо. Тако је сваки покушај еманципације Срба, кретањем по окосницама црногорског државног разлога, немогућ. Или Срби или Црна Гора, та два циља су један другом супротстављени ударањем камена темељца у Јајцу 1943. БРЦГ је данас еволуирала од АВНОЈ-а па је тако прошло 22 године од говора Радоја Контића на сахрани Николе I на Ћипуру (као поништење претпоследње важеће последице Подгоричке скупштине) до проглашења његових мушких потомака за повлашћену династију (чиме је Подгоричка скупштина најзад стављена ad acta), противно републиканском уставу али доследно црногорском државном циљу – опстанку државности.
Покрет који ће изаћи на крај с таквом феноменологијом мора деловати на следеће начине, поред бескомпромисне и безрезервне борбе за појединачна и колективна права српског народа у БРЦГ би се борила за:
1. Развој свести српског народа о свом мањинском положају из разлога што је корпус мањинских права најбоље средство борбе али и зато што Срби од 1945. на овим просторима јесу увек били доминирана и надглашавана мањина.
2. Друга тачка се надовезује директно на прву а то коначни корак растакања нове црногорске нације од Срба и односи се на рушење златног телета црногорске државности. Лажни пророци су Србе наводили на најпогубније потезе управо у име овог лажног деитета, било да је по среди пописна издаја, референдумска крађа или неки сутрашњи трули компромис у име „напретка Црне Горе“ која се вечито надограђује нарушавањем својих обавеза према српском народу.
3. Остварење регионалистичких интереса у пределима где живе Срби (у Старој Херцеговини, Боки, Брдима и Зети) али и подршком сличним процесима тако где Срба готово да нема или у малом броју (на Бихору, у Малесији, Скадарској Крајини и Гусињу) јер поред тога што морамо учити од противника имамо заједнички циљ – слабија Црна Гора, слободнији грађани и оствареније нације. Уједно и као најбољи лек против криво насађеног осећаја партикуларизма унутар 13.182 кв км.
4. Одбрану српског националног карактера Епархије Будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске као и прекид финансијске и политичке подршке Републике Србије ако не дај Боже дође до напуштања српског националног карактера истих. Јер је неразумљиво да програм Владе Србије за очување српског идентитета исплаћује накнаде за рад, здравствено-пензионо осигурање и признаје стаж особљу Богословије рецимо Америчке православне цркве.
5. Неговање српског друштва, како кроз културне, медијске, политичке институције унутар граница БРЦГ тако и оних у ширем српском контексту заједно са Србијом и Српском. Једини начин интеграције Срба у црногорско друштво је кроз прочишћењем од свог идентитета тј. од њиховог престанка да буду Срби и постанка Црногораца.
6. Сарадњу са осталим мањинским народима, на првом месту Албанаца који су како је то приметио аналитичар Влаховић најближи савезник Срба управо зато што је БРЦГ на главу преокренута ситуација где не постоје правила осим да је све могуће. Бошњаци као други најбројнији народ повремено траже подршку Срба како би остварили неки интерес који иде на штету Црногораца, прилика коју Срби никако не смеју испустити.
7. Еманципацију политичке, друштвене, економске и сваке свести Срба у БРЦГ како би се уздигли из малограђанске учмалости, лично усавршавали, путовали, зарађивали, привређивали како би након коначног ослобођења и интеграције у матичну државу на овим просторима постојали пупољци грађанског друштва.
Suma summarum мењаћемо БРЦГ мирним и легитимним средствима у на основу права и интереса српског народа у складу за законима и уставом усвојених од стране доминантне нације. Уколико БРЦГ не буде у стању да испрати тај развој ситуације, неће бити ни прва ни последња политичка творевина која одахне мирно баш као што се роди у насиљу.
Игор Јарамаз
аналитичар за политичка питања НВО Слободне мисли
аналитичар за политичка питања НВО Слободне мисли
Sjajno! Ovaj blog treba da izađe iz ilegale
ОдговориИзбриши