Саопштење Игора Јарамаза на округлом столу са темом: Колективна права српског народа у Црној Гори у свијетлу резултата пописа из 2011. године, одржаног у Подгорици 4. и 5. августа 2011. године

Поштовани, ја сам Игор Јарамаз, аналитичар за политичка питања НВО Слободне мисли. Драго ми је да сам у прилици да први пут изнесем излагање пред Српским националним саветом, организацијом чије оснивање, као највишег тела персоналне аутономије српског народа, сам заговорао међу првима ако не и први 2007. године.

Најпре, почнимо од пописа 2011. и чињенице да је у марту ове године НВО Слободна мисао наручила истраживање Intelligence doo из Београда по коме је са 95% сигурности процењен проценат Срба на 34,27%. Сви доцнији незванични наводи до самог Монстатовог резултата су фигурирали око овог резултата аналитичког двојца Попеску-Премовић.

На основу мојих процена, помоћу демографских показатеља, наравно баш Монстатових, процењујем да је у периоду двомесечне прераде резултата пописа, избрисано између 5 и 11 хиљада Срба из укупне популације а око 20.000 је преведено у национално неопредељене. Тај период од 60 дана, потребан за њихову прву крађу у обради им је, да будем отворен, омогућила Нова српска демократија (или НОВА како је сами брендирају). Негде између саопштења Андрије Мандића 8.4.2011 да ће општинске пописне комисије као на пређашњем попису достављати резултате Монстату који ће их објавити до 15. маја и усхићене изјаве Горана Даниловића 12.4.2011 о постигнутом договору којим ће се резултати чекати до 15. јула су са Лукшићем договорили своју издају Срба. Тим сепаратним договором с ДПС-ом, за који их нико није овластио а понајмање српски народ, након што је пописано готово сва популација (јер се то објавља у првих десет дана након чега је склопљен овај дил у четири ока), омогућено је још једна победа црногорске националистичке и по политиколошким показатељима фашистичке или нацистичке политике, над Србима вођеним добро уходаном губитничком анти-стратегијом.

Уколико вучемо закључке из пописне издаје, а она је најпре издаја па тек онда превара и крађа, то је неопходност чишћења сопственог смећа из српског дворишта. Недопустиво је да српски народ пред телом црногорске политичке творевине заступају неспособне, покварене и уцењене личности које се једино могу похвалити тиме да је њима добро када је Србима лоше. Да ствар буде иронична, они заступају српски народ који на овим просторима једини баштини демократску и конституционалну традицију – како путем одлука Подгоричке скупштине 1918. и опште политичке историје српског народа и матичне државе Србије – тако и преко локалних личности као што су Андрија Радовић, Јован и Никола Ђоновић, Марко Даковић, Марко Радуловић, Тодор Божовић, војвода Шако Петровић-Његуш. Личности којe су билe не само интелектуална авангарда ових простора, не само борци за национално уједињење с матичном државом већ и за ограничење моћи апсолутистичког владара оличеног у Николи I за кога се може рећи да је био најлошији српски владар управо због односа према сопственим поданицима.

Али да се вратимо на битну лекцију ове најновије издаје. Уколико се слажемо да је то резултат непостојања политичке опције која би заштитила права и интересе српског народа на овим просторима онда немамо другог закључка до неопходности формирања политичког покрета чији ће заједнички именитељ и најосновнији деноминатор бити баш та насушна потреба изданих Срба.

Слободна мисао је по идеолошком опредељењу чврсто на либертаријанско-конзервативном гледишту међутим овакав Српски покрет нема прилику да се бави иједним другим питањем до остварења појединачних и колективних права српског народа унутар овог подручја па је тако неминовна сарадња Срба свих идеолошких опредељења. И то управо у покрету чије би деловање било ограничено и орочено искључиво на јасно дефинисанe циљевe.
За почетак, ако посматрамо политички систем унутар ког би се оперисало, долазимо до закључка да по среди није демократски поредак с обзиром да није задовољена основна дефиниција демократије као низа мирних смени власти. Смена власти је на овим просторима уназад 150 година било али готово никада мирних и никада узастопних ако изузмемо период 1918-1927. мада је то била сасвим друга држава и политички систем. Друго, парламентаризам по коме је Скупштина подређена Влади а не обрнуто, унутар ког не постоје представници народâ него доминантне већине и вечито надгласане мањине, није парламентаризам. Штавише како у тзв. Скупштини тако у свим органима јавне управе двоструком пропорцијом (од 85%) су заступљени Црногорци, да доминантна мада само релативна већина. По среди је ауторитарна етнократија са примесама апартхејда. Мада је смешно говорити о једном друштву с обзиром на постојање више недодирујућих на овим просторима (јер како Србин може бити сврстан у црногорско друштво ако је из њега изопштен у сваком погледу) оно доминантно те етнократије апартхејдског типа свакако има пост-тоталитарне карактеристике – свеопшту импрегнацију доминантне идеологије црногорског национализма и шовинизма, одсуство разграничења личног од приватног итд.

Чланови Слободне мисли користе разне одреднице за овај простор, неки га називају НДЦГ – Независном државом Црном Гором. До 2007. је то важила скраћеница РЦГ (Република Црна Гора) док ја од тада користим скраћеницу БРЦГ – Бивша република Црна Гора – како због промене полит-номенклатуре тако и због чињенице да ауторитарна етнократија пост-тоталитарног типа није јавно добро (res publicae) већ је приватно добро црногорске нације, како неки кажу приватна држава. Уколико не пружа јавно добро (прописано сопственим законима и уставом) онда је и пропала држава (failed state) или још боље ентитет у стечају због неспособности да измири сва дуговања свим својим потражиоцима.

С друге стране, државни разлог (raison d'état али и raison d’être) БРЦГ је трасирао од 1944. стицање извршне, законодавне и судске власти, елемената принуде (полицијских снага и ТО), просвете и високог образовања са специфичном националном историјом, медија, обриса аутархичне привреде, држављанства, ПТТ, укратко свих састојака потрбених за рецепт националне државе. Може се рећи да је СФРЈ била инкубатор прерано прокламованих државности а да је Црна Гора била најразмаженије чедо. Тако је сваки покушај еманципације Срба, кретањем по окосницама црногорског државног разлога, немогућ. Или Срби или Црна Гора, та два циља су један другом супротстављени ударањем камена темељца у Јајцу 1943. БРЦГ је данас еволуирала од АВНОЈ-а па је тако прошло 22 године од говора Радоја Контића на сахрани Николе I на Ћипуру (као поништење претпоследње важеће последице Подгоричке скупштине) до проглашења његових мушких потомака за повлашћену династију (чиме је Подгоричка скупштина најзад стављена ad acta), противно републиканском уставу али доследно црногорском државном циљу – опстанку државности.

Покрет који ће изаћи на крај с таквом феноменологијом мора деловати на следеће начине, поред бескомпромисне и безрезервне борбе за појединачна и колективна права српског народа у БРЦГ би се борила за:

   1. Развој свести српског народа о свом мањинском положају из разлога што је корпус мањинских права најбоље средство борбе али и зато што Срби од 1945. на овим просторима јесу увек били доминирана и надглашавана мањина.

   2. Друга тачка се надовезује директно на прву а то коначни корак растакања нове црногорске нације од Срба и односи се на рушење златног телета црногорске државности. Лажни пророци су Србе наводили на најпогубније потезе управо у име овог лажног деитета, било да је по среди пописна издаја, референдумска крађа или неки сутрашњи трули компромис у име „напретка Црне Горе“ која се вечито надограђује нарушавањем својих обавеза према српском народу.

   3. Остварење регионалистичких интереса у пределима где живе Срби (у Старој Херцеговини, Боки, Брдима и Зети) али и подршком сличним процесима тако где Срба готово да нема или у малом броју (на Бихору, у Малесији, Скадарској Крајини и Гусињу) јер поред тога што морамо учити од противника имамо заједнички циљ – слабија Црна Гора, слободнији грађани и оствареније нације. Уједно и као најбољи лек против криво насађеног осећаја партикуларизма унутар 13.182 кв км.

   4. Одбрану српског националног карактера Епархије Будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске као и прекид финансијске и политичке подршке Републике Србије ако не дај Боже дође до напуштања српског националног карактера истих. Јер је неразумљиво да програм Владе Србије за очување српског идентитета исплаћује накнаде за рад, здравствено-пензионо осигурање и признаје стаж особљу Богословије рецимо Америчке православне цркве.

   5. Неговање српског друштва, како кроз културне, медијске, политичке институције унутар граница БРЦГ тако и оних у ширем српском контексту заједно са Србијом и Српском. Једини начин интеграције Срба у црногорско друштво је кроз прочишћењем од свог идентитета тј. од њиховог престанка да буду Срби и постанка Црногораца.

   6. Сарадњу са осталим мањинским народима, на првом месту Албанаца који су како је то приметио аналитичар Влаховић најближи савезник Срба управо зато што је БРЦГ на главу преокренута ситуација где не постоје правила осим да је све могуће. Бошњаци као други најбројнији народ повремено траже подршку Срба како би остварили неки интерес који иде на штету Црногораца, прилика коју Срби никако не смеју испустити.

   7. Еманципацију политичке, друштвене, економске и сваке свести Срба у БРЦГ како би се уздигли из малограђанске учмалости, лично усавршавали, путовали, зарађивали, привређивали како би након коначног ослобођења и интеграције у матичну државу на овим просторима постојали пупољци грађанског друштва.

Suma summarum мењаћемо БРЦГ мирним и легитимним средствима у на основу права и интереса српског народа у складу за законима и уставом усвојених од стране доминантне нације. Уколико БРЦГ не буде у стању да испрати тај развој ситуације, неће бити ни прва ни последња политичка творевина која одахне мирно баш као што се роди у насиљу.

Игор Јарамаз
аналитичар за политичка питања НВО Слободне мисли

Како даље?

На прошлом савјетовању одржаном 26. и 27. јануара сам говорио о томе да нас очекује веома тежак период. У међувремену је режим напао Српску Православну Цркву, кривотворио резултате пописа на штету Срба, допунио ионако недемократски Закон о држављанству давањем дискреционог права Државној безбједности да без икаквог објашњења одбија захтјеве за држављанством особама које им нису по вољи, то јест, како они кажу државним непријатељима, одбио да обезбиједи наставу на српском језику у складу са нашом традицијом и културом и још штошта. Како Едмунд Берк, зачетник конзервативизма рече: Лоши закони су најгора врста тираније. Чињеница да режим не поштује Устав који је донио и законе који се тичу права својих грађана их се не тиче.  

Морамо да имамо у виду да су политички представници Црногораца, Бошњака, Албанаца и Хрвата при доношењу Устава итекако размишљали како да заштите права мањинских заједница које су подржале независност ЦГ, не помишљајући да се Срби могу досјетити да и они могу да користе ова права. Иницијативом господина Игора Јарамаза и Слободне мисли и реализацијом од стране Српског народног вијећа и Странке српских радикала се ушло у процес стварања Српског националног савјета, а самим тим је почела институционална, ванпарламентарна борба за права Срба у НДЦГ. На жалост, (про)српски политички представници, који последњих 20 година нису урадили ништа у одбрани права Срба, су се успротивили овом начину борбе. Неки су ишли дотле да су чак најавили да ће, уколико се настава буде изводила на српском језику у складу са Уставом и Законом о мањинским правима и слободама, послати своју дјецу да исту прате на црногорском. Други се и поред тога што их у потпуности гласају Срби, боре за Црну Гору, ма шта овај оксиморон могао да значи. Трећи су грађанска опција којој, у најбољој традицији комунистичке идеологије, идентитет није битан.

Тема промјене Устава НДЦГ која се тиче уврштавања српског језика као службеног, коју покушава да наметне (про)српска политичка елита нам није ни од какве помоћи у овом тренутку уколико наша дјеца од септембра буду морала да се образују на црногорском језику. Што се тиче измјене Устава, у вези са проглашењем српског језика службеним, она је скоро немогућа јер за то не постоји воља међу политичким представницима Црногораца. Закон и Устав не морају да прате чињенично стање, већ је њихов циљ често да се стање мијења, што је случај у НДЦГ. На жалост, чини ми се да су се (про)српске странке усагласиле са режимом да Срби не могу да користе механизме заштите од асимилације које су по постојећем Уставу и међународним повељама обезбијеђене за националне мањине. На примјер, представници (про)српских странака, чак ни у општинама у којима су на власти не користе право да поред црногорске на установама локалне самоуправе поставе и српске заставе. Као да нико од њих није био у Улцињу и Тузима гдје црногорске и албанске заставе вијоре заједно. Плашим се да заједничком вољом режима и (про)српских странака не останемо без икакве институционалне заштите.

У позиву на ово савјетовање сте нам упутили извештај Монстата о националној, вјерској и језичкој структури становништва НДЦГ и резиме истог па бих само укратко желио да поменем да је узалудно и штетно вршити икакве анализе резултата пописа које је саопштио Монстат. Ово с обзиром да се ради о резултатима које нисмо могли да контролишемо, а у чију поузданост по питању броја и процента Срба и говорника српског језика постоји оправдана сумња. Што се тиче тачности података, Монстат је могао да изјави да Срби у НДЦГ не постоје.

Осим прокламованих задатака у позиву на ово савјетовање, Српски национални савјет треба да ангажује адвокатску канцеларију, или више њих, која ће да тужи установе и органе НДЦГ и појединце на њиховом челу због кршења људских права Срба, што подразумијева незаступљеност Срба у њиховим установама и органима јавне управе, непоштовање наше културе, традиције, идентитета и слично. СНС мора што прије, у складу са Законом о мањинским правима, да одабере уџбенике које ће српска дјеца да користе у наредној школској години (да једноставно преузме уџбенике из Србије или Српске) и да ту одлуку достави Министарству просвете. У исто вријеме треба да затражи довољан број уџбеника српског језика и књижевности од Влада Републике Србије или Српске како би исте могли да набаве родитељи. Уколико не буде обезбијеђена настава на српском језику у складу са нашом културом и традицијом СНС мора да позове родитеље Србе да њихова дјеца бојкотују школску наставу до обезбјеђења наставе на српском језику. Овај позив би, иначе, требало да упуте представници свих (про) и српских странака и организација. Српски национални савјет мора, без обзира на негативне ставове тих земаља, редовно да извјештава Делегацију Европске Комисије у НДЦГ, амбасаде значајних земаља ЕУ, САД и Русије, о положају Срба и кршењу наших права. Предсједник Савјета мора да тражи да се састаје са овим амбасадорима и извјештава их о овим питањима. Само упорношћу можемо да дођемо до циља.СНС такође мора да позове Владе Србије и Српске да помогну у борби за остварење права Срба у НДЦГ. 

Даме и господо, не знам да ли је било коме данас јасно у каквој се ситуацији данас налазимо и каква нас искушења очекују у наредном периоду. Наш задатак чини још тежим чињеница да морамо да се боримо на два фронта, против црногорског фашизма који нам негира право на постојање и србоцрногорског дуализма који је по мени већа пријетња нашем опстанку. Вјерујте да ће у томе имати успјеха уколико Срби у НДЦГ не буду имали снаге да формирају политички покрет који ће их заступати, а који се неће бавити питањима која нису од интереса за Србе. Зато вас овдје позивам да у идућих пар мјесеци припремимо платформу дјеловања тог националног покрета у којој ћемо дефинисати политичке и националне циљеве и методе дјеловања. Ова платформа ће затим служити за окупљање српских  организација, група и појединаца који дијеле ове ставове и јачање покрета који ће бранити права и интересе Срба у НДЦГ. Сарадници Слободне мисли вам стоје на располагању.  

Радослав Ралевић,
Слободна мисао