О Црној Гори. Често се говори о посебности Црне Горе. Једни говоре о посебности у националном, етничком и државном слислу (сувереној и недељивој територији), док други причају о историјској и државној посебности као битно другачијој, али ипак српској земљи. Први се сматрају Црногорцима и веле да немају никакве везе са Србима (данас доминантна и владајућа група). Они говоре црногорским језиком, углавном су атеисти или у мањем делу чланови тзв. ЦПЦ. Друга политичка група себе сматра Србима али и Црногорцима (неретко и Југословенима). Ова група тзв. „Србогораца“ говори српским језиком и себе види другачијим од осталих Срба, посебно од Срба из Србије (углавном су атеисти али у мањој мери у односу на Црногорце). Лојалност и љубав према Црној Гори деле истим жаром и једни и други, па се разлике тешко уочавају осим када причају о језику.
У Црној Гори има и Срба (веома запостављена али значајна популација). Срби у тој земљи знају да Србин из Берана, Никшића или Бара има исти идентитет као и Србин из Лесковца, Суботице или Бања Луке. За њих је Србија матична држава, говоре српским језиком и верници су Српске православне цркве (мањина су атеисти).
Политичка борба у Црној Гори се одвија између црногорске и „србогорске“ идеје у разним варијантама. Црногорци своју грађанску државу заснивају на потпуној националној доминацији и етничкој посебности, а неретко и на непријатељству са Србијом и Српском православном црквом.
„Србогорци“ сматрају да им је Србија „братска“ земља али желе своју независну државу Црну Гору. Ретко помињу и „лабаве“ федерација са Србијом и Републиком Српском (РС). Занимљиво је да и једна и друга политичка група користи веома сличну, често потпуно исту реторику о посебности Црне Горе, па човек може бити у дилеми ко је од њих већи Црногорац а мање Србин. У свега неколико елемената се они данас не слажу, али су сложни око суштине да је Црна Гора посебна, да им је Србија сусед и да је она пропала због „великосрпске идеје“.
Зашто две српске државе? Разлог да би се једна држава створила или одржала је да обезбеди њеним становницима очување идентитета и културе, економски просперитет, сигурност, пристојан живот или да оствари неки виши национални циљ. Можемо хипотетички анализирати разлоге постојања тзв. „српске Црне Горе“ као посебне српске државе коју пропагира „србогорска“ политичка струја.
Национални и културни идентитет Срба у Црној Гори, Србији и РС је идентичан. Зашто? Славимо исте хероје, свеце, спортисте, научнике, владаре, говоримо истим језиком са истом Вуковом граматиком. Сви смо идентичног етничког порекла. Наш национални мит, заснован на Косовском завету, је сан о обнови Душановог царства (економско благостање) и љубљење Светосавља (духовно благостање). Душаново царство није имало две, три или 53 државе, већ једну и то Србију. Св. Сава је просветитељ свих Срба, а не само неких „посебних“ Срба.
Та идеја је одржала наш народ вековима. Срби у Црној Гори немају елемената посебног националног, културног или етничког идентитета у односу на друге Србе. То што се у ретким народним песмама (и понеким историјским документима) помиње територијална одредница „Црногорац“ не значи никакву посебност. Та одредница се по правилу није одвајала од националне одреднице – Србин.
Да ли постоје економски разлози који говоре у прилог томе да би Срби из Србије или Срби из „српске Црне Горе“ живели боље са две српске државе? Србија од „српске Црне Горе“ не би имала никакаву посебну економску корист (као што нема ни сада) јер је Србија много већа и многољуднија земља која не зависи од производа или услуге из Црне Горе.
„Српска Црна Гора“ би имала (а и сада има) своју војску (истина јако малу), полицију, парламент, државну администрацију итд. Имала би све што и ова данас Црна Гора има. Дакле, администрација и бирократија се не би мењале, а политичке идеје би биле сличне. О економском препороду нема никаквих идеја ни у власти ни у опозицији.
Истина је да бисмо имали две „столице“ у Уједињеним нацијама. Међутим, уместо 0,52% утицаја на одлуке скупштине УН имали бисмо 1,04% и без утицаја у Савету безбедности у обе варијанте.
Корист коју би ми Срби имали у таквој држави је заштита српског језика, образовања и Митрополије Црногорско-Приморске. Међутим, за такву заштиту можемо се изборити и без „српске Црне Горе“ јер постоје механизми да се „натерају“ власти да поштују законе и Устав који су сами донели.
Чини се да политичке „србогорске“ структуре махом злоупотребљавају родољубље српског народа на специфичан начин. Њихова је нада да ће придобити и српске и црногорксе гласаче и тако доћи на власт.
Иако је Црна Гора суседна држава са неспорним сопственим националним идентитетом, сматрам да имам право да анализирам политичке идеје које имају везе са Србима у тој земљи. Мојим сународницима у Црној Гори су угрожена не само грађанска већ и људска права и желим да се то стање промени.
Нису ти људи криви што су стицајем околности остали да живе ван матичне државе, када се распадала револуционашка Титова Југославија по АВНОЈ-евским границама и различитим принципима за различите народе.
Миљан Премовић
Нема коментара:
Постави коментар